Piše: Dreyfus

Zlatko: Jesmo li svi?

Željko: Nema onog krajišnika Hamdije. Pošo vamo iz Bihaća vozom još jućer.

Zlatko: Ko pođe taj i dođe. Valjal' ova?  Dobra, jel'de? Nego, da ja počnem.

Damir: Počni šefe i računaj na nas kao da smo u punom sastavu.

Zlatko: Aha, umalo zaboravih. Jesam li dobro odgovorio onom volu u ''Timesu'', a? Dobra ona, jelde?

Željko: Joj šefe, kako sam uživo kad mi je onu izjavu naš šofer preveo na bosanski. Isto kao kad je Željo onda namlatio Siona u kupu UEFA. Trebo si mu i reći da'š ga napucat štocom po nosu, pa da vidiš tek onda strke.

Zlatko: Meni on doš'o cjepat zemlju i bacati šuplje. Nek' ide cjepat drva po kućama, ta ionako stiže zima. A, valja li i ova?

Damir: Šefe, nisam bolje fore čuo od kako smo ono…znaš ono…ono s onim regulacijskim planom…

Zlatko: Ne spominji to!! Šta smo rekli za to.

Željko: Damire jel' to misliš na onaj teniski, kako se ono kaže… rekzivit…rektivizit…ma svejedno. Misliš na ono kad smo onoga levata, ono za regulacijski plan….joj, ono je bila šega. A ćovjek došao…

Zlatko: Željko!!! Ni jedne više da nisi progovorio.

Željko: Dobro šefe, ali ja sam samo htio reći….

Zlatko: Ni jedne više! Eh, gdje sam ono stao? A ja. Željko, kako prođe posjeta one Clintonovke u predsjedništvu? Je li bilo kakvih problema?

Željko: Sve u dure šefe. Mislim da me je malčice i mikila, ono preko okica, dok sam joj pokazivao Titinu sliku na zidu u kancelariji. Nije loša treba, men'se čini.

Zlatko: Je li ju Hare vukao negdje u stranu?

Željko: Šefe, onaj Hare nije normalan, oćiju mi.

Zlatko: Šta je sad?

Željko: Ma natakario se na mene, kaže da sam mu ja preoteo biraće.

Damir: Pa reče mu li ti da je to demokratska procedura, pluralizam mišljenja, neminovnost promjena, volja birača, naroda i ostale špice, kako nas je šef učio.

Željko: Ma đaba ti je njemu govorit. Još mu složim onu udarnu: ''Ja sam podršku dobio od obićnog ćovjeka iz naroda''. Al' on ni mukajet. I ilah opet na mene da sam mu ukrao biraće. Još mi kaže: ''samo se usudi one moje fore koristiti vani''. Heh, on će meni o forama. Nego, nešto sam razmišljao o njemu šefe?

Zlatko: Šta?

Željko: Nešto kontam da bi ga trebalo odvesti kod ovog iscjeljitelja Mehkog Torabija, pa nek mu proba salit kakvu stravu, dok je još tu kod nas. Neš' ga se drugačije rješiti.

Zlatko: Ma dobro, pusti to. Hare ko Hare. Nego, kako si s Nebojšom stao?

Željko: Pa 'nako. Sad nema vele nekog posla, nit' nam ko dolazi, nit nam ko navraća, pa se više bavimo gledanjem Šerherzade.

Damir: Živnućete malo kad dođe Bakir, punija je kuća.

Željko: Bakir? Ma šta če on bolan meni prićat. On se naš'o nešto govorit! On da mi o ratu govori. Pa ja sam se borio, ja sam držao pušku u rukama, gdje je on bio bolan, a? S ocem u kabinetu bio čitav rat. Nije ga stid.

Damir: Jao Željko, pa ko o kome, ti o ratu. Mogao bi i ti malo obići onog Mekkog, onako usput.

Željko: Ma nemoj? A mogao bi ti malo obići traumatologiju, onako neplanirano, a?

Zlatko: Mir u sudnici!! ..pardon, u kancelariji. Željko, rekoh li ti da se malo moraš s Bakirom zbližiti. Znam ja da je tvoja zgrada među zadnjim ostakljena u naselju, ali moramo sve za opšte dobro. Kako je meni? Moraću i ja s Tihićem možda i po mevludima hodati, a sve zbog koalicije, sve da bih stvorio Zapadnu Njemačku od nas. Pa kako misliš da ću uvaliti Nermina za premijera federacije ili Hamdiju za…U stvari gdje je taj Hamdija do sad?

Damir: Pa pošao je  jučer vozom iz Bihaća ovamo.

Zlatko: Pa dobro, jučer pošao, a gdje je do sad?

Damir: Šefe, taj voz malo duže putuje, otprilike osam sati.

Zlatko: Osam sati!? Pa ne guraju ga zar ljudi? Čuj vozom. To treba pod hitno mijenjati. Trebaćemo izgleda opet posuditi one limuzine…mislim znate o čemu pričam. Nego, morao bih ići, pa da se razilazimo. Željko, kako ide učenje stranih jezika?

Željko: Auuu šefe, da me vidiš kako sad špreham engleski, ko Rade Šerbedžija.

Zlatko: Ne pitam za taj strani jezik, nego za hrvatski.

Željko: Ahaaa. Perilica dulje živi uz Calgon. Valja li ova šefe, a?

Damir: Bravo Želja!! Da ne znam da si ti, rekao bih neki voditelj sa HTV-a.

Željko: A vid' sad ovo: ''Svud po škini draču čujem, vas rep ćutim u koprivi; trbuh k stijenam pritiskujem za ohladit plamen živi i kršim se bez pristanja s prokletoga protezanja, a vrbova leži voda među trstjem i žabami, ter okolo kriješte i bježe ćuci i noćne kukovježe''. Jel dobra?

Zlatko: Stani, stani malo. Šta ti je sad ovo? Nešto mi ovo čudno narječje. Jesi li ti siguran da si pravu literaturu nabavio? Nešto mi ovo ne liči na Josipovićev izgovor.

Željko: Sto posto šefe. Nema da fali. Dao mi moj komšija Mirko, balkon do balkona. On ti je rodom iz Hercegovine. Doš'o ćovjek u Sarajevo još 1951., kad je formiran Energoinvest i radio u komercijali. Ima još nakih knjiga, pa kad ovu vratim, dobiću još.

Zlatko: Pa dobro, valjda je to to. E tako. Odoh ja lagano. Damire, za ono…znaš onaj tenis, pamet u glavu, a ti Željko u buduće fino s Bakirom i nastavi s učenjem jezika. A mogao bi i malo vjeronauk prelistati, onako letimično, možda zatreba. Jel' jasno? Eto tako, 'ajde, živjeli momci.

Damir: Doviđenja šefe!

Željko: Bok šefe!