Piše: Dreyfus

Ono što me fascinira već duže vrijeme jesu reklame. Svi oni koji sudjeluju u kreiranju reklama su genijalci. Eto, recimo ja sam dugo godina živio u zabludi da mogu kontrolirati svoj novčanik.  Međutim, prodor reklama u svaki kutak TV programa, neumitno je razbio tu moju dugogodišnju zabludu.

Ono, gledaš netremice film gdje glavni junak Steven, hrabri neovisni novinar, koji istražuje zagonetnu smrt i nestanak svoje mlade vjerenice Jane, (koja u stvari nije mrtva, već se prca u Rimu s Rodnyem, bratom njegovog kolege Jeffa iz sedmog osnovne) u trenutku kada dolazi, poslije mnogo peripetija, taksija, konobarica, barova, trke i degeneka, do tako dugo tražene  fotografije na kojoj je…paf!!!!  Reklame.

Zero Coca-Cola.  James Bond me kroz reklamu uvjerava da je Zero cola za ''prave frajere''.  E pa nije! Meni je i dalje odvratna, ali svaki mlakonja poput mene želi bit udbaš, vozit Jaguara i ševiti dvostruke ruske agentice. Eto i ja kupio Zero Colu. I ništa? Čak ni ruskih agentica. A i dalje mi odvratna.

Konačno sam shvatio da ne znam s lovom i kupit ću hrpu beskorisnih stvari na kojima sam mogao dobro uštedjeti.Ja se jednostavno prepuštam struji: ja sam konzument, ja kupujem, ja sam jako slab i naivan. Meni zbilja možete uvaliti sve i svašta. Što bi naš stari narod rek'o: reklama čini glupana.  A naš stari narod je bio mudar, to svi znamo. Taj narod je kopao, sadio duhan i lozu, zatukao Turke i nije baš držao do takvih stvari i takve sreće do koje mi danas držimo.

Danas, ja imam hrpu nepotrebnog posuđa. Imam i brdo originalnih CD-a s vrlo lošim stvarima. Imam čak CD-ove Esada Plavog i  grupe Feminem.

Počeo sam pomalo izbjegavati gledanje TV-a, jer znam da ću kad-tad otipkati taj broj i naručiti AB-Rocket, jer želim onakve trbušne mišiće. Možda zato što me ona jebazovna susjeda iz zgrade preko puta onako pohotno pogledala ljetos. Stara hajdučica. Zato baš i želim te pločice na stomaku iduće ljeto.

Želim i set inox-posuđa jer hrana iz tog posuđa izgleda bolje. Da, želim i taj set noževa koji su izrađeni od tog NASA-svemirskog sranja jer, pobogu, tko ne bi želio noževe koji režu metalne šipke ili kamen s Kriptona?!  Pa svaki pravi nindža zaslužuje tako moćno oruđe!

Fasciniraju me reklame za deterdžente: uvijek naprave onaj pokus s ''običnim'' deterdžentom i NAŠIM proizvodom. Onaj 'obični' je valjda voda i sapun, jer svi su ti deterdženti manje-više isti, jel tako? Naravno da sam kupio taj NJIHOV deterdžent,  jer želim na miru u svojoj bijeloj košulji dugih rukava klati svinje, uklizavat na nogometu, zaliti se motornim uljem. Njihov deterdžent sve pere.

Opasnost današnjih reklama jest uvjeravanje u nemoguće. Izgubiš osjećaj realnosti.
Misliš da zbilja Axe dezodorans  privlači žene i da ćeš, bez obzira na ružnu facu i stvarno glupe i loše fore, večeras odvući nešto plavo i čupavo u svoj brlog, na račun sladunjavo-mošusnog mirisa. Nigdje veze.

Neki dan sam bio depresivan i kupio limenku soka. U reklamama za sokove svi su sretni, smiju se, skaču po zraku u slow-motionu, oko njih se vrte manekenke s blještavom caklinom, vide se tange…. Mislim: ''Pa i ja bi tako!  Što bi rekli: I tata bi sine!''  Popio sam. I dalje sam bio depresivan.

Nedavno sam se, na nagovor nekih osoba, učlanio na Facebook. Grozan sajt. Odjedanput sam dobio mnoštvo virtualnih prijatelja. Sve su to beskorisni prijatelji, jer ti ne mogu platiti virtualno pivo. Javili mi se neki ljudi koje vjerojatno nikad neću upoznati, čak i neke zgodne trebe, koje vjerojatno nikad neću vidjeti  gole.  A i tu su reklame. Pa kuda ovaj svijet ide?

Što ste najgluplje kupili na osnovi reklame?