Piše:  Dreyfus

Moj stari frend Pilence mi često priča o svome životu u dalekoj Americi.

''Vidiš li ti ovih promjena u svijetu moj dobri Dreyfuse? I ja bih u Europu, ali ne plaćaju oni tako dobro kao što se naviklo ovdje, a moraš naučiti i švicarski. Amerika mi se ne sviđa, ali šta ću'' - kaže Pilence. A inače i svašta čuješ i vidiš. Jednom kada smo se odmarali u pauzi između ful tajm i part tajm, pita me crnoputi afro-amerikanac Mark:

''A kako je u Jugoslaviji, zemlji južnih Slavena - kako se to sada zove?''

''To ti je sad Bosna i Hercegovina. Dobro im je, kako bi im moglo drugačije biti''

''Aha. O.k. A imate li neki bosnian folklor association ili tako nešto?''– uporan je Mark.

''Ih! - kažem ja - još pitaš. Pa folklor je duboko ukorijenjen u našu krv, tradiciju i
običaje. Mi smo ti bez folklora k'o riba na suhom – hvalim se ja i dalje. -  Znaš, u nas imaju tri većinska folklorna društva, i svako od njih manje-više gravitira svojoj konstitutivnoj folklornoj zajednici.

''Aha. Znači imate samo ta tri društva''

''Imamo doduše i neke manjinske folklorne grupice, ali ih nitko ne gleda. Tko im je kriv kad ih je malo, a i nije im baš neki folklor''.

''Ahaaaa. A kako se slažu ta tri glavna društva?  Imaju li neki stalni zajednički nastup. Neku glavnu smotru folklora ili tako nešto?'' – Mark i dalje neumoljiv kao doberman.

''Ma jok.  Jest da pričaju sličan jezik, slično izgledaju, imaju još masu drugih sličnosti, ipak im se nastupi mnogo razlikuju. Evo na primjer Prvo folklorno društvo - to ti je jedno izrazito domaćinsko i konstitutivno društvo. Najveće je po broju članstva, veoma su tradicionalni, njeguju starinske folklorne običaje i vrijednosti. Inače imaju i jako izraženu želju za stapanjem s druge dvije grupe u jednu zajedničku, multimješovitu. Mnogo vole nastupati pred strancima i turistima, kojih ima k'o skakavaca dole kod nas. Pa onda, tu je Drugo folklorno društvo - ti su ti sušta suprotnost. Jako su urbani i njeguju izrazito zaseban folklorni izričaj. Veoma su jedinstveni i vole nastupati isključivo samostalno. Kao domaćini veoma su gostoljubivi, a opet, nerado nastupaju vani i ne odazivaju se na neke veće zajedničke nastupe s drugim društvima. I Treće folklorno društvo - najmanje, ali zato i najnesložnije. Oni su ti 'nako, promjenjivog izražaja. Prije su se furali na dark stil i te folove, ali sad su se okrenuli izvornoj glazbi i trenutno se bave smišljanjem nekog ozbiljnijeg etno repertoara. Ali koliko sam zadnje čuo, nikako se dogovoriti oko scenografije. Trebaće im izgleda malo više vremena.

''Aha. A stil? Mislim, imaju li svi neki zaseban conceptual fetish, ili je to onako, kako ispadne?'' – opet će Mark nakon što je povukao gutljaj pive iz limenke.

''Fetiš, veliš?'' Kako da ne. Imamo dva glavna, dominantna. Jedan je fetišiziranje države a jedan fetišiziranje nacije. Prvi je in a drugi je out.''

''Pa kako to? Pa zar nemate melting-pott?? Ono, znaš, lonac za topljenje?''

''Ma kakvi moj dobri Mark. Kakvi lonci. To je prevaziđeno. Vidiš, u nas ti je to kao mjuza. Fetišiziranje države je rock, a fetišiziranje nacije je turbofolk. Oni što fetišiziraju državu nose starke, a oni što fetišiziraju naciju opanke. Oni koji fetišiziraju državu su obrazovani, tolerantni, sviraju klavir i vidjeli su svijeta, a oni koji fetišiziraju naciju su nepismeni, ksenofobi i zaostali. A znaš li Mark što je tu najsmješnije?

''Nemam pojma'' – reče Mark završavajući razgovor na mobitelu.

''Smiješno je, jer se u stvari radi o potpuno istim nacionalnim fetišima. Samo što je jedan fetiš izvorno nacionalan, a drugi je obožavanje države koje je svedeno na izvorni, pa tek onda pretvoreno u nacionalni fetiš.  Jednostavno, jel'de'' -  rekoh ja slavodobitno.

''Hej men, sada te ne kontam ništa'' -  reče Mark dok je lagano odlazio s vokmenom na ušima…

''Idi, idi!'' – povikah za njim. ''Neke stvari ne možeš popraviti. Iskrivljenu viljušku možeš popraviti, pokvarenu Bosch pumpu i istrošen kuk možeš zamijeniti. A hajde popravi čopor gladnih pasa!''