Piše: Konan Barbarić

Svi smo mi ponavljači. Tako su nas učili u školi, tako nas uče na poslu, tako nam sugeriraju mediji, tako funcionira i politički život. Ponavljaj što ti netko kaže. Život ponavljača počinje u školi. Strogi profesor, namrgođena lica, diktira (ovi moderniji napišu skriptu), mi ponavljači zapisujemo. I naučimo napamet. Ako ponovimo sve, dobit ćemo peticu. Tko ne nauči, bude problematičan, loš đak.  Ukratko, problem. I sebi i čitavom društvu.

Na poslu je najbolje ponavljati što ti šef kaže.  Ne bude problema nikad. Kad se zabrine on, zabrineš se i ti, kad je on raspoložen i ti ideš kući dobar. Tako i na televiziji, tako i u politici. Sve funkcionira lijepo i uredno.  No, stvari se zakompliciraju kada nastane problem. Tko će ga riješiti? Mi samo ponavljamo. Nismo to učili.  Problem reproduktivnog učenja je odavno označen kao problematičan, tj. ne dozvoljava da se misli svojom glavom. Ali nije se puno uradilo da se prihvate neke nove metode.

Uvijek smo se pitali što neka djeca tamo u tuđim zemljama rade nekakve projekte. I uvijek smo mislili kako je njima lako ići u školu. Nešto napraviš, doneseš, malo popričaju i tako završi. Mili bože, lijepe škole. A mi smo morali učiti napamet puste definicije, što se nešto tako kaže i zbog čega.  Učili smo o fizici, zakone razne, struju svu smo znali napamet, nekakve diode, tranzistore.  Uvijek je bio pokoji pojedinac koji bi nešto kući napravio. Nekakav uređaj pa nešto radi.  Za takve bi se obično govorilo – puk'o. Profesori obično takve ne bi puno ni ispitivali.  Ali, nisu im bili ni dragi baš. Nije se baš cijenilo da se priča svojim riječima. Kad si već dobio diktat. Što imaš mislit'.

E, sad je to već došlo na naplatu. Problema puno, a đaci nespremni.  Sve k'o nešto ponavljamo, a vidimo da ne ide baš. Nitko ideje, nitko plana. Kako sad to, a bili dobri đaci?  Opće obrazovanje nam je došlo glave. Jeste da je fino u društvu znati neke činjenice, podatke, godine i godišta, ali nešto sastavit da radi, ni za majku božju. Ne znamo. Nismo nikad ni probali. Niti su nas  učili.  Izlaz ćemo lako naći. Okrivit ćemo neke druge čimbenike, krize, loše ljude, loše narode. Ići ćemo do najdubljih tajni urota, podvala, visoke politike koju ne razumije niko. Prihvatit ćemo sve. Samo jedno nećemo. Ne znamo, vala. Nismo nikada ni znali.  Problemi su nam preteški.  Nismo naučili kako nešto radi, a znamo definicije.  Znamo sve o elektrotehnici a ne znamo promijeniti sijalicu. Majstori smo za povijest i društvene nauke. A ne znamo gdje smo i kuda smo pošli.  Mišljenja nemamo niti stava. A naučili smo diktat. U raspravama gubimo bitke jer uvijek ona pogana druga strana izvuče neki podatak koji nismo imali.  Vjerovatno je profesor ispustio poneki podatak. I njemu je vjerovatno netko rekao da ispusti ponešto. Što se nije uklapalo.  I stanemo. Ode koncepcija.

A vrijeme u kojem živimo će postati još okrutnije. Zahtijevaće trenutnu reakciju i kreativnost, maksimalnu prilagodljivost i znanje.  Ukratko, primjenu svega što smo učili. Što ćemo mi ponuditi? Recitiranje nekoliko diktata i skripti bez uzimanja daha?

Blago nama. Svi će bit' očarani...:-)